Pedeset godina u guzici. E moj prijatelju… Teško je to, próđe mi trećina života, a ni okrenuo se nisam. Ide vrijeme, leti. Ali, hvala Bogu, malo toga mi smeta. Dobro podnosim i često mokrenje, i povremenu erektilnu disfunkciju, i slabovidnost, i jutarnje bolove u zglobovima. Bolove onih petnaestak predugih minuta, dok se ne razrade. Izdržat će valjda još ovih, planiranih, stotinjak godina.
Međutim jedna stvar mi strašno smeta – sve sporije pamtim i još brže zaboravljam. Znanje, i kratkoročno i dugoročno, jednostavno nestaje. Kad ugazite u pedesetu znat ćete o čemu govorim. Ili, na vašu žalost, već znate.
A mlađi sin uskoro brani svoj magistarski. Ryanair karta mu je u džepu, ruksak spreman. Dok nam stanovi trunu. Prazni. I čekaju u nadi.
I tako, nekidan, razmišljam o jednom dječjem filmu iz ranog djetinjstva. Miješaju mi se u glavi i imena, i scene, i dijalozi, a sve mi je nekako blizu, nekako na vrhu jezika. “E neš guglat, majmune dementni“, ili nešto slično, ne sjećam se točno, mi je proletjelo kroz glavu pa sam odlučio upitati najdražu i malo je maknuti od depresivnih misli i stalnog ponavljanja: “Za koga ste se vi borili?”
(Nije davno počelo ovo njeno: “Za koga ste se vi borili?” gunđanje – “vi” smo njen pokojni otac i ja, prvenstveno. U stvari, počelo je tek prije nekih godinu dana kad se stariji sin odlučio put Irske. On je magistar nekakvih digitalnih znanosti – što je manje bitno – koji izvanredno zna svoj posao – a to je puno bitnije. Svjedok mi je više tisuća eura mjesečno koje zarađuje radom u struci, a otišao je samo s Eurowings-om i ruksakom. Bez stranačke iskaznice, bez veza, bez “rodijaka” i ostalih, kod nas, za posao neophodnih kvalifikacija. I takvih, njemu sličnih, još troje prijatelj(ic)a, Zajedno s njim, u istom zrakoplovu. Sve djeca dragovoljaca Domovinskog rata, djeca iz tradicionalnih obitelji.
I nije ih potjerala neimaština. Ne, nego vi gospodine pročelniče, i vi gospođo državna tajnice, i vi.. da vi, vi… što se crvenite gospodine direktore javnog poduzeća? Vi ste ih otjerali smradovi uhljebljeni, vi koji ni cipele ne znate zavezati bez uputa. U slikama.
Eto, tako je i moja najmilija depresivna malo-pomalo došla do: “Za koga ste se vi borili?”. Ljudi smo, grješni, obični, slabi i sebični. Tek kad nevolju osjetimo na vlastitoj koži počnemo o njoj duboko razmišljati. I koprcamo se u znoju frustrirane “gdje smo pogriješili” nemoći. A mlađi sin uskoro brani svoj magistarski. Ryanair karta mu je u džepu, ruksak spreman. Dok nam stanovi trunu. Prazni. I čekaju u nadi.)
– Lipoto, imaš sekundu?
– Reci… – pogleda me preko neke knjige koju upija zadnjih dana, “Nova hrvatska paradigma”, tako neki naslov.
– Ma sićaš li se onog starog filma za dicu… onog s pasom i snigom… ma onog di je glumija oni mali Šimac? Slaviša, tako nešto.
– Da Slaviša… Savo! Savo se zva, a prezime… ček, kako mu je ono bilo prezime…
– Štrbac da nije?
– Je! Savo Štrbac, bravo! A film se zva “Vučić samotnjak”. To znam sto posto!
– Zašto vučić, a ne vuk?
– Zato šta je dičji film, papane, pa su stavili umanjenicu… to je bar logično. I za takve ka šta si ti bi tribalo bit.
– Ma isto je malo glup naziv… al ne mogu se nikako sitit kako se u filmu zva oni mali kojega je glumija Savo. Sićan se sniga i pasa. Točka. Al ništa ne mogu spojit.
– Evo ovako. Mali se zva Andrija. Ček nije… Andrej se zva. Točno! A Andreja je glumija oni mali Štrbac.
– Ma nekako mi se isto pari da se zva Šimac…
– Ti znaš!? Tebi je svaki crnac u filmu Denzel Washington. Ma pusti me stat…
– A ti se svega, ka, sićaš?
– Sićam! Sićam se cilog cilcatog filma. Evo ovako… Mali Andrej ti je iša čuvat ovce i naletija na vučića. Ali onda je skužija da nije vučić nego, u stvari, pas vučjak koji je osta u nas posli rata…
– Neš ti razlike!
– Vidi ga! Ne prekidaj me ako oš da ti ispričam…
Prešao sam rukom preko usta kao da zatvaram rasporak.
– I onda ga je mali Andrej mazija, pazija i hranija iako ga je cilo selo tilo uvatit. Čak mi se pari da ga je bija i oslobodija iz neke zamke. Nije bitno… Dakle, onda je posli po noći vučić zakla neke ovce u selu. Ili ih je zakla vučjak? Bila je mračna neka scena pa mi nikad to baš nije bilo kjaro… Di sam ono stala?
– Da su vučić i vučjak poklali ovce…
– Zajedno misliš? A možda je i bilo tako, nikad nisam skužila zašto je sve to bilo snimano u mraku. Biće da mi dica ne vidimo klanje ovaca? Ili da ne skužimo ko ih je zakla? Nema veze… Dakle, ispala je velika šteta u selu i onda su svi krenuli u hajku na vučića. Ili vučjaka?
– Neš ti razlike, reka sam ti.
– Ma pusti me još samo minutu, pliz, vidiš da sam se zalaufala. Vučić ti je u svakom slučaju negdi pobiga, a onda su ljudi opkolili vučjaka i neko je opalija na njega sačmaricom, ali ga je Andrej zaštitija vlastitim tilom.
– Oš reć da je primija metak za njega?
– Sačmu. Sačmarica je bila… Kuc, kuc – po mojoj glavi – Ima li koga? Jel ti mene išta slušaš?
Obrazi su mi se zarumenili.
– A kraj ti je najlipši dio filma. Scena, Andrej leži ranjen u postelju i do njega se između cilog sela dovuče vučjak. Andrej ga zagrli pa mu pogleda ogrlicu na kojoj piše “Militar hund” i reče cilom zablešenom selu: “Piše Hund, al piše i Milorad!“. I niko nije tija Milorada ni taknit, žaj im je bilo malog Andreja kad ga toliko voli…
– Vidi je! Nemoj mi se sad raspekmezit…
– Kako neću… Jel ovi mora u Irsku? Za koga ste se vi borili?
– Smiri se dušo… molim te… pa evo, za Andreja smo se borili, i za njegovog Milorada. Za takve. Oću reć, ne smiš tako sebično gledat… naši idu, al neki ipak ostaju.
(priča je temeljena na filmu “Vuk samotnjak” redatelja Obrada Gluščevića, Jadran film 1972.)
